Jedan od najbližih saradnika Zorana Đinđića ekskluzivno za Pressmagazin: Pripreme za puč trajale šest meseci. Generalna proba u Crnoj Gori. Samo je Đinđić imao koncepciju. Revoluciju izveo sa svojim klincima - Čedom Jovanovićem i Žikom Anđelkovićem. Dogovor s mafijom o nenapadanju. Poslednja predaja: policijska stanica u Starom gradu. Krizni štabovi obična hajdučija. Poznati ljudi krali slike iz Skupštine. Legija i Čume upadaju u Vladu Srbije, hoće da nas ubiju, Guri ne može da ih zaustavi. Perišić sam stao pred tenkove. Milo Đukanović 12. marta u Vladi Srbije sredio stvari...
Pišu: Svetomir Marjanović i Veljko Lalić, Eksluzivvno Press magazin
Hoćete intervju ili hoćete istinu o 5. oktobru, koja može da šokira Srbiju. Ne smem da vam pod imenom i prezimenom kažem sve o tom događaju koji je, kao što znate, ubijen 12. marta. Još nije vreme. Ili jeste ako isključite diktafon.
Tako nas je dočekao jedan od organizatora prevrata koji je pre tačno osam godina zauvek promenio političko lice Srbije. Kratko razmišljanje i odluka. ‘Ajde, dvojica smo, zapamtićemo, zaključujemo sedeći s jednim od najbližih saradnika Zorana Đinđića. Uostalom, imamo i dva diktafona tako da jedan nastavlja da snima ovu ispovest. Ime sagovornika nećemo saopštiti. Videćete i zašto.
Alfa i omega, glavni mozak operacije koja se dogodila 5. oktobra je bio Zoran Đinđić. On je vukao sve konce i jedini je imao koncepciju. Uza sebe je imao i malu ekipu klinaca čija vam imena ništa ne bi značila i za koje gotovo niko ne zna. To je bila njegova odluka. Znao je da nas vode ideje, a ne pozicije. Drugi su mnogo rizikovali. Hteli su da se sačuvaju i na drugoj strani. Mi ne. Odmah pored Đinđića bio je Čedomir Jovanović, koji je držao na liniji sve lidere DOS-a. Jedan od njegovih zadataka bio je da s liderima stranaka nadzire da ono što je dogovoreno bude obavljeno. Da, i Zoran Živković je bio tu, njegov najlojalniji čovek, a ispod njih bio je Živorad - Žika Anđelković. On je bio zadužen da sprovede u delo ono što Đinđić zamisli! Žika je takve ideje zvao „helikopteri". Samo se pojavi i kaže: „Šef opet pustio helikopter?" Hoće sutra da organizujemo miting sa 100.000 ljudi! I to mora da se organizuje. Ili da šetnje zbog krađe izbora traju tri meseca! E, ti momci su bili u Skupštini grada i ispred Savezne skupštine.
|
PET SATELITSKIH TELEFONA Možda dobra ilustracija o tome kako je organizovan 5. oktobar može da bude i priča o satelitskim mobilnim telefonima, koji je trebalo da se koriste jer se pretpostavljalo da će vlast da isključi mobilne. Njih su imali Zoran Đinđić, Čeda Jovanović, Miodrag Kostić Kole, Zoran Živković i Žika Anđelković. Ali, nijedan razgovor nije obavljen preko tih telefona koje nam je doneo neki Zoranov prijatelj iz inostranstva. Mislim da su koštali po blizu 10.000 maraka komad. Postojala je neka procedura, da može da se priča pola minuta.Ne znam gde su završili, ali znam da je jedan od vlasnika godinama posle 5. oktobra spalio jedan od telefona u svom kaminu!
|
Imali su i ostali lideri DOS-a svoja zaduženja, da dovode ljude u Beograd iz Srbije i da kontrolišu svoje delove. Ali, ključ je držao Đinđić i njegova ekipa!
Pripreme za ono što se dogodilo 5. oktobra trajale su šest meseci. Pola godine pre izbora 24. septembra 2000. godine na kojima je Vojislav Koštunica pobedio Slobodana Miloševića, mi smo bili spremni za pobedu i znali šta nas čeka. Znali smo da ćemo pobediti na izborima, a znali smo i da će oni da nas pokradu. Kao i nekoliko puta do tada. E, više ne! Znali smo da ćemo ih uhvatiti i da ćemo ih tog puta pobediti.
Generalnu probu imali smo u Crnoj Gori, gde smo Milu Đukanoviću pomogli da pobedi na izborima. Tada se, mislim, borio protiv Momira Bulatovića. Bili smo uvežban tim, došli smo u Podgoricu, rekli: „Treba nam to i to", dobili sve što smo tražili i Đukanović je pobedio! Zato smo bili spremni za izbore s Miloševićem. Znali smo svaku tačku gde mogu da ukradu, ništa nije moglo da nam promakne. I morali smo sve da imamo dokumentovano, svaku njihovu prevaru jer nam niko ne bi poverovao, kao što nam nikad nisu verovali da socijalisti kradu.
Nisam spavao tih šest meseci! Dođem kući u šest sati ujutru i kažem majci: „Probudi me za deset minuta!" U 6 i 10 opet napolje. Prespavam malo u stranci ili gde stignem, po pola sat - sat. I tako svaki dan.
Na Kosovu nas je najviše krao. Zato sam od Zorana tražio da moji momci bez dozvole međunarodnih snaga, jer bi ih provalili, odu na Kosovo i slikaju sva lažna mesta za glasanje. Jer nam treba dokaz, da kada ga neko od stranaca upita: „Dobro, imate li dokaz za krađu?", mi odmah dokaz! I to smo imali. Na primer, stignu glasovi iz opštine Uroševac, tog i tog sela, to i to glasačko mesto, gde SPS dobije 500 glasova! Ali mi imamo sliku da to biračko mesto ne postoji jer je na toj adresi ruševina. I tako za svaku njihovu krađu. Imali smo ih. Ali ovog puta stvarno. Bili su gotovi.
Taj 5. oktobar nikad nije bio planiran do tančina i najsitnijih detalja. Ne, išlo je po fazama - ako nam uspe ovo, onda ćemo i ovo, ako uspe to, onda ćemo i ovo. Jednostavno, gledali smo samo da pariramo, da imamo odgovor na svaku njegovu provokaciju. I sve je bilo dogovoreno pre 5. oktobra, tog četvrtka je svako samo trebalo da obavi svoj zadatak.
Kolubara je bio jedan od glavnih zadataka. A to je na kraju završeno tako što sam za 50 maraka nagovorio vozača ULT-a, to je onaj orgoman kamion, da krene na policiju i razbije njen kordon kako bi narod ušao unutra, jer se vojska spremala da zauzme kop! Tu su minuti odlučivali!
Drugi važan cilj je bila Skupština, gde sam pretpostavljao da se nalaze glasački listići. Nisam bio siguran da su tamo, ali me je i sreća poslužila. To nam je bio krunski dokaz. Ukoliko budemo dobili te listiće sa biračkih mesta na kojima smo imali dokaze da su krali, onda ih imamo!
I treći cilj je bio RTS, to smo morali da osvojimo po svaku cenu kako bismo pokazali da smo pobedili, da imamo dokaze i da su oni lopovi!
Upad u Skupštinu je bio planiran, ali ne kao što se posle pričalo da je bilo dogovoreno da u toku govora Vladana Batića tačno krene ekipa. Ma jok! Kad se narod sakupio u tolikoj masi da više ni policija ni bilo ko drugi nije mogao tako lako da ga razbije, okupio sam tim i rekao ljudima da moramo da uđemo u Skupštinu. Treba nam prostorija Izborne komisije i glasački listići. Šifra da smo uspeli bila je bacanje papira kroz prozor! I onda smo krenuli.
Među mladićima koji su probili kordon i pored suzavca ušli u Skupštinu bilo je navijača, ali ne samo njih. Moji su odmah po ulasku pronašli prostorije komisije i našli su nepresavijene glasačke listiće sa zaokruženim imenom Slobodana MIloševića, koji tako nepresavijeni nisu mogli da budu ubačeni u glasačku kutiju! Toliko su socijalisti bili aljkavi. To nam je trebalo. Dokaz da kradu!
Paljenje Skupštine nije bilo u planu, ali to je došlo onako, iz duše. Probali smo to da sprečimo, ali nije bilo moguće. Svačega je bilo u Skupštini. Ulazim u jednu od prostorija i vidim kako čovek skida klima-uređaj. Drugi skida slike, kaže da ih sačuva od lopova! A znate ih, poznati likovi u gradu! Neću da kažem njihova imena, sami će se prepoznati!
Posle ulaska u Skupštinu, videlo se sve rasulo tog sistema. Policija se razbežala, kako se tada govorilo, predala se narodu. Znate, ta policija ima osećaj za državu i kad su i oni shvatili da su ovi lopovi, jednostavno su prestali da ih slušaju. Pa, kad smo to veče ušli u zgradu MUP-a u Kneza Miloša, rekli su nam da već dva dana nemaju nikakvu komandu. Vlajko Stojiljković je pobegao iz Beograda tako da je Milošević i hteo da nas polomi, nije imao ko da izda naredbu.
Naša komanda je već tada bila u Skupštini grada. Đinđić nije bio tu, on je sve vreme bio u jednom stanu u centru, gde su ga čuvali i odakle je vodio operaciju.
Pošto se i preko motorola videlo sve rasulo u policiji, postojala su tri-četri centra komunikacije koji su joj omogućavali da koliko-toliko koordinira akcije. Pozvao sam Zorana i tražio dozvolu da im i to isečemo. I to je bilo gotovo za pola sata. Posle je pala stanica Majke Jevrosime, odakle se grdno oružje slilo na ulice. Tada smo naredili da sve puške i ostalo donesu u Skupštinu grada, kao da ih popišemo. I podrum je bio pun oružja, ali ko zna koliko je oružja pokradeno. Pamtim i načelnika Beogradske policije kako plače kao kiša u Skupštini grada, nismo mogli da ga smirimo.
A, najjači su bili policajci u Starom gradu. Kad je sve propalo, kad je postalo jasno da su gotovi, odu naši da preuzmu tu stanicu, kad izađe komandir i kaže im: „Marš u tri lepe!" I mi šta ćemo, vratimo se! Oni su se poslednji predali.
Padali su jedni po jedni, jedna po jedna stanica. Onda je i Legija sa svojima sišao u grad. I on je video da nema šanse da se krene protiv naroda. Imao je i dogovor s Đinđićem, ali tu nismo bili tako sigurni.
|
Lideri 5. oktobra 1. Zoran Đinđić ubijen u atentatu 12. marta 2003. dok je bio premijer 2. Vojislav Koštunica predsednik opozicione Demokratske stranke Srbije 3. Nebojša Čović predsednik Košarkaškog kluba „FMP Železnik" 4. Momčilo Trajković, nekadašnji lider kosmetskih Srba, danas piše knjige o Kosmetu 5. Velimir Ilić šef poslaničke grupe i predsednik Nove Srbije, u opoziciji 6. Rasim Ljajić predsednik Nacionalnog tima za saradnju s Haškim tribunalom 7. Žarko Korać univerzitetski profesor psihologije i poslanik na listi LDP-a (SDU) 8. Mile Isakov ambasador Srbije u Izraelu 9. Vuk Obradović preminuo u februaru ove godine 10. Dragan Veselinov profesor ekonomije na Fakultetu političkih nauka 11. Dragan Milovanović angažovan u Asocijaciji slobodnih i nezavisnih sindikata 12. Jožef Kasa direktor filijale „Agrobanke" u Subotici 13. Dragoljub Mićunović poslanik i predsednik Političkog saveta DS-a 14. Vladan Batić poslanik na listi LDP-a (DHSS) 15. Nenad Čanak šef poslaničke grupe LSV-a 16. Goran Svilanović konsultant za jugoistočnu Evropu ekonomske komisije UN-a 17. Momčilo Perišić sudi mu se u Hagu za ratne zločine počinjene u Hrvatskoj i BiH 18. Dušan Mihajlović povukao se u rodno Valjevo, piše knjige i objavljuje autobiografije 19. Slobodan Kovačević bavi se privatnim biznisom, poznat kao bloger na domaćim sajtovima
|
Koliko je sve bilo organizovano 5. oktobra, možda najbolje govore krizni štabovi! Do nas su samo dolazile informacije da Dinkić ulazi u NBS, da Zabunović i Piskel ulaze u Carinu, da je Kapetan Dragan, koga nikad nisam u životu video, zauzeo Studio B, da su neki majmuni ušli u Beogradsku banku. Nijedne reči, ali nijedne reči nije bilo o tome na sastancima koji su prethodili 5. oktobru, niti je deljeno gde će ko da ide! To je bilo najgore, kad počnu da te pretiču događaji, kad izgubiš kontrolu, kad sve postane tako veliko.
E, da bismo uveli nekakav red i zaustavili tu hajdučiju, odredili smo Miroljuba Labusa da potpisuje nekakve „dozvole" za ulazak u institucije i firme. Znači, ko nije imao papir s potpisom Labusa odmah je izbacivan napolje! Kakvi su se ludaci tada pojavili, dobro je sve i prošlo kako treba.
Ključna stvar za mene te večeri bila su dva telefonska poziva koja sam dobio od Zorana. Prvi je bio oko 23 sata, kada sam ga pitao: „Šefe, dokle idemo?", a on mi je rekao: „Do kraja! Nema nazad!" Tada sam znao da ih imamo i da su se raspali.
I drugi je bio oko 3 sata ujutru 6. oktobra, kada se masa već razišla. Tada je stvarno postojala mogućnost da se vrate i počiste nas kao metlom. Pozvao me je Zoran i rekao: „Mali, pazi, sad je mnogo ozbiljno. Okupi ekipu i drži ljude budne na ulicama. Mogu da nas pregaze!"
I mogli su! U Skupštini grada, sem moje ekipe, nije bilo nikog. Lideri DOS-a koji su bili ovde da popiju piće otišli su da spavaju! Da su neki Miloševićevi policajci tada upali tu, pohapsili bi nas, rasterali ovo malo ljudi i onda zoru ne bismo videli. Mogli su to da urade da su imali s kim! Jedna ekipa specijalaca je to mogla da odradi za manje od sat vremena, ali niko nije hteo!
To veče je general Perišić u Skupštini grada odigrao dobru ulogu. Dobijemo informaciju da Vojska kreće na Beograd, znate kad su upalili tenkove i krenuli u grad. Žika Anđelković dođe kod njega da ga zamoli da krene na Banjicu i zaustavi Vojsku, stane mirno, i pita ga: „Generale, jeste kadri?", a Perišić u istom stavu odgovara: „Jesam!" „Jeste li spremni na žrtvu?" Perišić odgovora: „Jesam!" Tada general doda da nema živu silu da odradi zadatak. Žika mu daje dvojicu za pratnju i Perišić s njima pravac kasarna i zaustavi tenkove!
Pamtim da je glumac Bane Vidaković stalno s terase vikao: „Beograđani, Beograđanke!" samo da sačuva ljude na ulicama. Znam da sam jedva čekao da vidim sunce.
Tada sam video koliko je lepo jutro u Beogradu. Tada sam znao da je gotovo! Stvarno gotovo!
U Skupštini grada tog 5. oktobra nije bio nijedan mafijaš, mislim na one iz Surčina i Zemuna. Ne, oni su čekali kod svojih kuća ko će da pobedi, ali smo imali s njima dogovor da se ne mešaju. Ko je to s njima dogovorio, ne znam, Zoran u većini, ali i Čeda, zato što se u tom trenutku kada Zoran nije mogao da bude na sto strana našao tu da pomogne. Da sam ja bio sa Zoranom, i ja bih pregovarao s mafijašima. Ima Čeda svoje mane i prljavštine, ali mu se mnoge stvari greškom stavlja na teret.
Nije tu bilo nikakvog dila, kao vi nas pustite, a mi vas oslobodimo svega. Pričaju da smo im garantovali zaštitu od Haga, a 2000. godine tema Haga nije ni postojala! Lako je sada pričati o tome, ali drugo je vreme bilo onda. Komplikovano je to. Problemi s mafijašima su došli kasnije, kad je vlast formirana.
Pamtim, jednom u Vladi Srbije, daleko pre pobune JSO-a, sedimo nas trojica sa Zoranom i čekamo da dođu Legija i Čume, prete da će sve da nas pobiju! Nešto su se pokačili sa Zoranom! Tada nam Guri iz policije kaže da ne može da motiviše policiju da razbije ovu grupu i da nema takvu silu! Jednostavno, policija nam nije verovala da smo ozbiljni. Šta da radimo, pištolj ispod miške i čekamo ih! Prvo dolazi Čume, priča nešto, potom Zvezdan Jovanović i njegovi, idu na krov vlade za snajperima i onda dolazi Legija. I pravo u kabinet kod Zorana. Posle pola sata izlazi i bez reči odlaze svi! Šta da radiš.
 |
| s2 |
Tek kad su ubili Zorana, policija je poverovala da smo ozbiljna vlast!
Za mene se 5. oktobar završio 12. marta, kad su ga ubili. Tad su nas ubili! Sve su nas ubili. Tog dana se sećam još bolje. Utrčavam u Vladu a tamo - Čović, Kraford (britanski ambasador) i Krga. Ne mogu ništa da tvrdim, ali mi nos govori da nešto nije normalno. Znam da je haos. Nemam dokaze, možda bez veze i pričam ovo, ali je nama bilo važno samo da se pojavi naš „očuh". Đinđić nam je bio „tata", a Milo Đukanović „očuh". I kad je on došao, bilo nam je lakše. Znaš kad uđe s onom njegovom mirnom facom, jedva govori, ali znaš da su stvari pod kontrolom.
Čeda nije bio tu, bio je u Italiji. Čanak je tu odigrao veliku ulogu, stvarno je sredio da ne bude haos. Politički je sve kontrolisao. I Živković, kada je ušao u kabinet. Bio je svestan. Dugovao je to Zoranu i bio je fer više nego iko drugi. Nije hteo da koristi mrtvog Zorana za političku promociju. A trebao je...
Kad sada razmislim o svemu, mislim da zaista treba da slavimo 5. oktobar. I pored toga što su mnogi od učesnika s minornim ulogama odmah počeli da lažu i izmišljaju kako su sa Zoranom sve izgurali. Svi su toliko lagali da sam počeo da zaboravljam šta se stvarno dogodilo. Šta je istina. A možda to i nije bitno!
Treba da slavimo taj dan kada je, ma kako to patetično zvučalo, narod i svi mi zajedno, pokazao da u nama postoji kapacitet da napravimo nešto veliko, nešto dobro, nešto ispravno! Nažalost, 5, oktobar je pokazao i da srpska elita u većini slučajeva nije znala ni umela da iskoristi taj kapacitet naroda i kanališe ga u nekom dobrom pravcu.
Ne treba glorifikovati našu ulogu u 5. oktobru. Mi smo samo pokušali da preduhitrimo događaje, da budemo spremni na svaku situaciju, da predvidimo njihove poteze. U tome smo i uspeli. Ali, i oni su bili toliko truli da im nije mnogo trebalo da se sami uruše. Kukavice su to! Ja nikada ne bih svog šefa ostavio!
|
MISTERIJA VOJISLAV ŠEŠELJ Za mene je ubedljivo najveća misterija Vojislav Šešelj. Verovali ili ne, ali on je jedini znao istinu o maloj grupici s početka teksta koja je, skrivena daleko od javnosti, bila uz Zorana. Njih niko ni u DS-u nije znao, ali Šešelj jeste! Do dana današnjeg nisam uspeo da saznam kako, kako je znao za nas! Čak je i jednom govorio o tome kao o tajni skrivenoj u Parking servisu. Neveroatne su to stvari.
|
Lepši par tog ljubavnog dueta, Radmila, u intervjuu za magazin "Glorija", tvrdi da je pored plavokosog Milana "pronašla sreću" i time otklonila sve dileme, pa i sumnje da li su oni zaista zajedno.
