Nove epizode "Selo gori a baba se ceslja"

Scenarista i reditelj Radoša Bajić kaže da je pozitivno iznenađen najnovijim podacima, ali da oni sa sobom nose još veću odgovornost.
Ana POPADIĆ, Vecerenje novosti

> Sve o nastavku serije "Selo gori, a baba se ceslja"

* Ponovo ste najgledaniji, obarate rekorde. Da li vas to još iznenađuje ili to sada već očekujete?
- Moram da priznam da je ovo zaista visok rejting. Ali, bez obzira na ove nove podatke, zanimljivo je to što je „Selo gori...“ apsolutni šampion gledanosti već treću godinu zaredom. Podsetiću vas, prva epizoda serije, koja je emitovana 10. marta 2007, imala je šer 33,6. Tada, kada su objavljeni rezultati, pitao sam šta znači taj rejting, je l’ to nešto loše (smeh). Do sada smo tri puta potukli sopstvene rekorde, sa šerom od 34,2 pa 37,1 i sa ovim poslednjim 38,18. Kao odgovor na vaše pitanje, priznajem da sam pozitivno iznenađen ovolikom gledanošću, ali, s druge strane, malo sam zabrinut jer je to ogroman stepen odgovornosti. Gleda vas 70 odsto ljudi koji u tom trenutku imaju uključen TV aparat, praktično ste ljudima ušli u kuću i morate voditi računa kako ćete se vladati u odnosu na to poverenje.
* U čemu je prednost „Selo gori, a baba se češlja“ u odnosu na serije sa sličnom tematikom, kad uspeva da okupi toliko gledalaca?
- To bi trebalo pitati gledaoce, oni najbolje znaju. Kao autor, mislim da su se ovde poklopile neke stvari koje se ne događaju svakog dana. Raduje me povećana gledanost domaćih serija. Naročito pozitivno mišljenje imam o serijama „Ranjeni orao“ i „Moj rođak sa sela“. „Selo gori“ je posebno na svoj način. Moj autorski prosede, kog sam se pridržavao prilikom stvaranja serije, jeste da moramo biti iskreni, čestiti i pošteni. Gledalac mora da nam veruje. Jer, ako nam ne veruje uzeće daljinski i odabrati drugi TV kanal. Poštujući ta tri moralna postulata, ja poštujem i gledaoce.
* Da li su do vas stizali negativni komentari, kojih je bilo, posebno posle emitovanja prvih epizoda?
- Da, bilo je i toga i to je sasvim normalno. Veliki genije Čarli Čaplin izjavio je svojevremeno da se u film i u sport svi razumeju. Dopuštam pravo na drugačije mišljenje, ali „Selo gori“ je moje viđenje, moja Srbija, moje selo, moja Morava...
* Koja je bila vaša ideja vodilja kad ste pisali scenario, sigurno niste mislili o rejtinzima?
- O rejtinzima zaista nisam razmišljao, jednostavno, nisam imao svest o značaju toga koliko ljudi gleda nešto. Više od 35 godina sam u ovoj profesiji i nalazim se u najzrelijim godinama. Scenario je neka moja priča, neka vrsta mog duga prema Moravi na kojoj sam naučio da plivam, saga o srpskom narodu. Pišem o ljudima koje veoma volim, Srbiji koju volim i za koju bih voleo da bude bolja nego što jeste. Publika nas je baš takve prihvatila.
* Sin Dragan pogledom leči, zaustavlja vreme... kako se to uklapa u tu autentičnu priču o srpskom selu?
- Svaka sudbina je kao jedna dirka na klaviru, da bi se odsvirala kompozicija, potrebne su sve dirke. Sin Dragan je prototip neshvaćenog mladog čoveka koji je toliko dobar da se teško konektuje u stvarnost. Bog mu je nešto uskratio, ali i dao. Te natprirodne moći su neka vrsta poetike, zasnovane na mitologiji našeg naroda, i to provejava kroz seriju. „Moji“ seljaci odlaze u crkvu, ali i prete vradžbinama... Sve su to iskustvo i tradicija, deo folklora srpskog naroda.
* Kakve nas još avanture očekuju od vaših junaka?
- Mogu vam obećati veoma uzbudljive subotnje večeri i tako sve do 13. juna, kada se očekuje kraj ovog ciklusa, odnosno, emitovanje 50 planiranih epizoda. Posebno će biti zanimljiva epizoda „Beograd“, u kojoj Radašin i Milašin dolaze u prestonicu, prolaze ispred Skupštine...
* Pretpostavljamo da će posle ovolikog uspeha, biti i novih nastavaka?
- Krajem decembra, prijatelji iz RTS obavestili su me da je serija „Selo gori, a baba se češlja“ uvrštena u plan proizvodnje i za 2009. godinu. Tako da će serija sugurno živeti i dalje, a koliko dugo, videćemo!

LJUBAV SVE VEĆA
- FAKAT je da „Selo“ ima sve više gledalaca kako epizode odmiču. Čak i one neverne Tome koje nisu gledale seriju zbog naslova, zbog animoziteta prema selu ili meni kao autoru, sada gledaju. I kada vide jednu epizodu ostaju nam verni - objašnjava Radoš Bajić fenomen gledanosti serije „Selo gori, a baba se češlja“

ČOVEK IZ NARODA
NIJE ni čudo što je njegova priča o selu autentična, jer je Radoš Bajić rođen u selu Medveđa kod Trstenika, u blizini lokacije na kojoj se snima „Selo gori“. U Beogradu je završio FDU, a prve zapaženije uloge ostvario je u posleratnim filmovima „Sarajevski atentat“ i „Partizanska eskadrila“. Popularnost koju Radoš danas uživa kao Radašin nije mu nepoznata, jer je njegov Sekula 1986. očarao gledaoce u kultnoj komediji „Sekula i njegove žene“. Pet godina kasnije snimljen je jednako uspešan nastavak „Sekula se opet ženi“. Igrao je 1995. u „Trećoj sreći“, još jednom ostvarenju sa „šumadijskom tematikom“.
Uporedo sa glumom, Bajić se ozbiljno bavio i scenarističkim poslom. Još 1979. uspešnu premijeru u beogradskom KST-u imala je njegova monodrama „Led“. Pre serije „Selo gori“ Radoš je „tehniku“ usavršavao pišući scenario za filmove „Na putu za Katangu“, „Treća sreća“...

Ljubimci TV gledalaca

Od projekta u koji je malo ko verovao, priča o malom pomoravskom selu i njegovim meštanima vremenom je postala najgledanija serija u istoriji RTS-a. O neverovatnom uspehu, ali i o nekadašnjim nevoljama, za Pressmagazin pričaju glavni protagonisti
Piše: Vlada Arsić, Izvor: Press magazin

Radoša Bajića sam upoznao slučajno, pre nekoliko godina, u Plavom vozu na putu od Beograda ka Vrnjačkoj Banji. Ako me sećanje ne vara, putovali smo na otvaranje Turističke berze banja, koja se tradicionalno, svakog proleća, održavala u lečilištu podno Goča. Sem novinara i grupe turističkih radnika, putovali su i knez Aleksandar Karađorđević, Pavlov sin i nekada veoma popularni, ali već pomalo zaboravljeni glumac Radoš Bajić.
Sticajem okolnosti, glavne zvezde glamuroznog putovanja u nekadašnjem statusnom simbolu Josipa Broza Tita bila su upravo ova dva neobična prognanika. Prvi, koga iz zemlje proteraše još u mladalačkim danima jer je pripadao pogrešnoj porodici i, nasuprot njemu, ovaj drugi, koga izgnanoše iz umetnosti i javnog života zemlje samo zato što se nikako, ni u jednu porodicu ili klan nije znao ili nije hteo udenuti.
Nije, dakle, čudno što se pažnja vitezova švedskog stola, kako još ponegde nazivaju turističke novinare, usmerila baš ka njima, medijski svežim i nepotrošenim, zanimljivim, a opet tako različitim sagovornicima. I doista, dok je umorni knez mahom pričao o prošlosti, o srećnim danima nekadašnje mladosti, glumac je govorio o budućnosti. I tada sam, koliko se sećam, prvi put i čuo za neku seriju, TV film ili već kakav projekat, koji je budući autor, tada samo scenarista, nazivao "Selo gori, a baba se češlja".
Nem'o da se ljutite, što bi rekao onaj Dragojlo, al' danas je lako govoriti o ovoj seriji kao svojevrsnom srpskom fenomenu. Reč je, da podsetim, o seoskoj sagi koja veoma dugo, sada već možemo kazati i godinama, usijava piplmetre, male sprave kojima se meri gledanost televizijskog programa. S rejtingom gledanosti koji je dosezao i do 33,6, serija "Selo gori, a baba se češlja" postala je ne samo najgledanija u istoriji Radio-televizije Srbije već i svojevrsni sociološki, antropološki i kulturni fenomen. Svaku epizodu je u proseku gledalo između 2,75 i 3 miliona ljudi, skoro svaki drugi građanin naše zemlje. Imajući u vidu i one koji televizijski program uopšte ne prate, možemo zaključiti da smo od sto uključenih televizora, na više od 65 ekrana gledali doživljaje Radašina, Milašina, Zlatane, Radojke, Sina Dragana...
Danas je, ponavljam, lako govoriti o uspehu ove serije kao o nečem Bogom danom, razumljivom i po mnogo čemu krajnje očekivanom. Nažalost, jedan sam od svedoka da tada, pre samo tri i po godine, ništa nije mirisalo na uspeh. Naprotiv. Svako se "mirne duše" mogao kladiti na propast, na to da će još jedan od brojnih pokušaja zaboravljenih umetnika da se vrate na staze nekadašnje slave doživeti fijasko. Izuzev, možda, samog autora.
Meni se, lično, mnogo toga nije dopalo. Najpre to što je i serija i filmova o našem selu i do tada bilo na pretek i što je vazda bila reč o jeftinim komedijama, praznim scenarijama, nedotupavnim gegovima, prostim, zaostalim i primitivnim seljacima. Jednom rečju, "landara pišore" projektima, kojima se odavno više nigde i niko ne raduje.
Takođe, nije mi se dopala ni ideja da neko bude i pisac scenarija, reditelj, glavni glumac, verovatno i jedan od vozača, scenograf, kostimograf i snimatelj, naposletku, i jedini gledalac. Sve me je to, iskreno, podsećalo na onaj vic o Muji i Hasi koji u Nemačkoj otvaraju javnu kuću, ali rade sami, neće da zaposle devojke jer, kako sami kažu, "Još nisu stali na svoje noge". A pred Bajićem se tada, činilo se, tek naslućivao veliki "seks". Svuda i na svakom koraku. O čemu je reč i s kakvim se sve nevoljama suočavao, znaju samo oni koji su i sami pokušali da nešto urade i stvore, da realizuju svoje dugogodišnje planove.
- Činjenica je da sam pre toga bio u svojevrsnom egzilu, da nigde nisam radio, da se nisam pojavljivao - priča Radoš. - Znalo se, naravno, ko sam i šta sam, ali se na taj moj projekat, iskreno, više gledalo kao na moj pokušaj da se pošto-poto vratim na scenu. Niko nije slutio da je reč o jednoj ogromnoj akumulaciji, o priči koja se u meni godinama skupljala. Uostalom, dovoljno je samo reći da smo za tri godine snimili na hiljade minuta igranog programa, tačnije, da smo uradili najmanje dvadesetak celovečernjih igranih filmova pa je lako shvatiti koliko je tu energije utrošeno. Danas, kada se osvrnem na protekli period, veoma mi je drago da "Selo" više nije samo moja intelektualna, autorska ili kakva već svojina, već nešto što je na velika vrata ušlo u ovaj naš, srpski narod.
Od početnih osporavanja i odbijanja, Radoš je posle mukotrpnog i napornog puta stigao danas i do pregršt brojnih ponuda emitera, sponzora i partnera, koji bi sada da rado učestvuju u ovom ili nekom budućem Bajićevom projektu.
- Ne treba se tome čuditi, a ne treba ni zamerati - kaže naš sagovornik. - Sem toga, drago mi je što celokupna ekipa, bez obzira na to što je ovih dana obasuta pohvalama sa svih strana, vredno radi, ne spava na lovorikama i ne primećuje ni sneg, ni led, ni blato koje nas okružuje. I zato smo, valjda, toliko dobri, a bićemo, ubeđen sam, još bolji.
Sve ovo ne objašnjava do kraja uspeh koji je serija ostvarila. Svojevremeno je u intervjuu za naše novine Radoš rekao da je glavna poruka njegove priče u tome da ne budemo zli, da ne smemo mrzeti jedni druge, da moramo biti široki, dobri ljudi.
- Posle dve decenije jedne globalne destrukcije naroda gde smo prikazani kao ljudi bez duše i emocija, nisam želeo ništa da idealizujem, već samo da ih prikažemo onakvim kakvi oni zaista jesu - rekao je Bajić. - Naš čovek ponekad ume da bude zavidan, zloban i spreman za sitne začkoljice, ali u suštini, kada je gusto i teško, kada nesreća pripreti, ti mali ljudi i te kako znaju da zanemare međusobne odnose i jedni drugima priteknu u pomoć. S druge strane, mi smo decenijama bili žrtve jedne mračne politike kojom je trebalo da se zatre jedna iskonska, tradicionalna osobenost našeg naroda i da nam se nametne da ne budemo to što jesmo, već nešto sasvim drugo. Skloni smo svakom obliku pomodarstva, uvek nam je tuđe preče i bolje pa nije čudno što smo se podsmevali svemu što nam je dolazilo sa sela, sem, naravno, paradajzu, jagnjetini, rakiji ili dobrom siru.
Nije, međutim, tajna da su se mnogi podsmevali i samoj Bajićevoj priči, ponajviše oni koji je nisu ni gledali, a kamoli čitali. Naravno, sada je situacija posve drugačija, neumoljivi rezultati gledanosti su "zapušili" usta i onima koji a priori sve o svemu znaju, zlonamernim kritičarima, ali i onim kvaziurbanim likovima kojima je ovakva popularnost serije pouzdan dokaz da smo se kao nacija načisto "poseljačili". Nažalost, ovakvih i sličnih guznih ekshalacija smo se naslušali tokom minulih decenija pa im ne treba posvećivati pažnju. Ipak, valjalo bi se zapitati zašto je ova serija toliko popularna i prijemčiva za najveći deo gledališta. Šta je to, recimo, nagnalo Ljiljanu Stjepanović da nam kaže da joj je uloga Radojke, Radašinove supruge u Petlovcu, nešto najlepše što joj se dogodilo u karijeri, ali i da je sama serija nešto što je Srbija odavno zaslužila?
- Reč je o seriji koja ne samo da je ućutkala zlonamerne kritičare već nam je svima vratila veru u porodicu, u ljudske vrednosti, u jedan drugi i drugačiji život - rekla je nedavno za Pressmagazin Ljiljana Stjepanović. - Jedva sam čekala da se ponovo okupimo na obalama Morave, među ljudima koji i danas žive neki mirniji i spokojniji život. Šta reći o saradnji s Radošem? Iskreno, bilo mi je izuzetno drago kada me se stari drug s klase setio posle punih 30 godina. Međutim, o Radoševom radu sam znala koliko i drugi gledaoci, a biti istovremeno i pisac, reditelj i glavni glumac, uvek je veliki izazov skopčan s nizom rizika. Ipak, Radoš je pokazao savršeno umetničko majstorstvo, ali pre svega jednu ljudsku veličinu i pozitivnu energiju koja se širi među svim članovima ekipe.
A upravo ta pozitivna energija, koju smo i sami imali priliku da osetimo kraj obala Morave tokom snimanja serije, kao da se sa ekrana preliva i na gledaoce. Jednostavno, gledamo jednu drugačiju Srbiju, zemlju i ljude kakve želimo, nešto o čemu i sami često sanjamo.
- U seriji gledamo neke lepe, tužne, smešne, ali u suštini dobre ljude - kaže Mirko Babić, popularni Dragojlo. - Zanimljivo je da i, pored svih ljudskih slabosti i mana, u "Selu" nema klasičnog negativnog junaka, nema izrazite podele na dobre i loše momke, predstavljeni smo onakvim kakvi jesmo, možda čak i nešto boljim. Možda je baš ta prisnost, autentičnost, istinitost i želja da budemo bliži korenima, zavičaju i porodici upravo ona "tajna veza" sa širokim auditorijumom, ono što nas čini rekordno popularnim i gledanim.
Ali nisu samo ljudi nešto bolji, već nam se i sama Srbija nekako promenila. Dok gledamo "Selo", prosto ne možemo da se načudimo gde se dedoše one silne najlonske kese, divlje deponije, smeće i sve drugo što nas prati u stvarnom životu. Verovatno da jedan deo gledališta magično privlači Srbija prelepih pejzaža, čistih reka, asfaltiranih ulica, sve ono što se, nažalost, retko viđa u našoj stvarnosti.
- Ja ne radim u nekakvom ministarstvu za ulepšavanje Srbije, niti sam bio rukovođen nekim patriotskim ili nacionalnim razlozima - rekao je svojevremeno Radoš. - Jednostavno, želeo sam da Srbiji amputiram nešto što joj, svakako, ne pripada i što bismo bez veće muke mogli i sami da rešimo. Nažalost, uoči svake scene morali smo da čistimo teren kako se pored Radašina i Milašina ne bi videla i prava deponija smeća, stari frižideri i avetinjske kese koje se poput gaća njišu na obali Morave. U tom poslu su učestvovali svi članovi ekipe, a to su gledali i meštani. Verujem da su nešto razumeli, a suština umetnosti i jeste da nas nečem nauči ili poduči.

Sve o nastavku serije "Selo gori, a baba se ceslja"