Sreća ne leči, ali štiti od bolesti, tvrdi Venhoven i kao ilustraciju ove teze ističe jednostavnu neurofiziološku istinu - u stanju sreće luče se dopamin i serotonin, neurotransmiteri zadovoljstva koji jačaju naš imunološki sistem. Bez njih nema radosti, euforije i životne energije, prenosi "Politika".Klinički psiholog Maja Antončić slikovito objašnjava da je optimizam nalik na psihološki skafander kojim se branimo od depresije i turobnih misli i statistički dokazanih teorija po kojima stvari uvek završavaju loše.
Zahvaljujući optimizmu živimo punim plućima, čašu uvek posmatramo kao polupunu i tvrdimo da "ono što nas ne slomi, čini nas jačima".
Većina smatra da se sreća nalazi u materijalnim stvarima i autentično veruje da bi bili neuporedivo srećniji ako bi imali nova kola, kuću ili posao. Žene maštaju o konfekcijskom broju 38 i dobroj udaji, muškarci o visokoj plati, deca o igračkama iz izloga...
Svi mi očekujemo događaje koji će, poput duha iz Aladinove čarobne lampe, izmeniti naš svet. Na primer, da dobijemo sedmicu na lotou. Ili barem povišicu plate. Ili da se srećno zaljubimo. Međutim, sve su to kratkotrajna zadovoljstva. Nakon dobitka na lutriji sledi euforija, ali ona brzo prođe i nakon izvesnog vremena srećni dobitnici dolaze na nivo životnog (ne)zadovoljstva na kome su bili pre dobitka.
Ista priča važi i za povišicu plate, novu ljubav ili neki odevni predmet s potpisom renomiranog dizajnera, objašnjava Maja Antončić.
Ona podseća da postoji veliki broj psiholoških eksperimenata kojima je dokazano da su se svi dobitnici sedmice na lotou, nakon početne euforije, vratili na svoj "početni" nivo sreće. Neizmernu sreću ne donosi ni veliki uspeh u karijeri, ni brak i deca, ni lutrija, niti bilo šta materijalno. Sve su to samo "ulaznice za sreću", kaže ovaj psiholog.
Optimisti ne negiraju jednostavne životne istine - ljubav najčešće ne pobeđuje sve prepreke, brakovi se završavaju razvodom, prijatelji nas napuštaju, a deca ne uzvraćaju zahvalnost.
Osim mladalačkih ideala, sa godinama gubimo drage ljude, ubija nas rutina života i usamljenost i svi se u jednom trenutku razbolimo. Onima koji prežive kao nagrada ostaju starost, nemoć i usamljenost.
Na čemu onda treba da baziramo svoj optimizam? Nemojte razmišljati o onome što nemate, već o onome šta imate, odgovaraju psiholozi. Čovek je toliki proizvođač da proizvodi i svoje potrebe.
Institucija šopinga i kreditnih kartica počiva na kratkotrajnim zadovoljstvima koja izazivaju zadovoljenje (lažnih) potreba za (nepotrebnim) stvarima, ali praznina koju pokušavamo da ispunimo konstantnom kupovinom zapravo nije u našem ormanu, već negde duboko u nama.
Martin Selidžmen, američki psiholog i tvorac takozvane pozitivne psihologije, koja se bavi ljudskom srećom i optimizmom, kaže da optimisti nisu otporni na depresiju. Oni se sa njom jednostavno bolje nose od pesimista.
Suštinska razlika između optimista i pesimista jeste u tome što prvi veruju da su oni kovači svoje (ne)sreće i da oni sami određuju ono što će im se dogoditi. Srećni ljudi misle da im se dobre stvari dešavaju kao rezultat njihovog truda, a loše - kao rezultat loših okolnosti.
Selidžman je svojim studijama pokazao da optimisti bolje podnose stres od pesimista. Optimizam smanjuje nivo kortizola, hormona koji luči nadbubrežna žlezda u stanju stresa i ima negativan uticaj na naš imunološki sistem.
Njegovo istraživanje je pokazalo da studenti sa optimističkim pogledom na svet ređe obolevaju od prehlada uoči ispitnih rokova. Optimisti veruju da su sami kovači svoje sreće i vode više računa o zdravlju - redovnije vežbaju, bolje se hrane i urednije spavaju.
Нема коментара:
Постави коментар