Price o vodenicama

Vodenica u našoj narodnoj tradiciji oduvek ima posebno mesto i izaziva – strahopoštovanje * Šta je do danas preživelo od verovanja u njihov zagonetni svet? * U selima oko Ribarske Banje oživljavaju stare, zubu vremena odavno prepuštene vodenice

“Ovo se desilo Živku Iliću iz Vitanovca, kod Kraljeva. Poslao ga otac u vodenicu. Red mu je došao oko ponoći. Zasipao je mlivo i otišao na razgovor ispred vodenice gde su sedeli ljudi i pričali. Malo posle toga vodenica se sama zaustavila. Mrak i tišina vladali su nekoliko trenutaka. Onda se iz mračnog pojavila svetlost meseca i prodoran krik. Vodeničko kolo je počelo da se okreće. Ljude je popustio strah i počeli su da raspravljaju o ovom dogadjaju.“
Ovo je samo jedno od kazivanja o „nečastivim silama“ koje je strpljivo prikupljao Radoslav Radenković, istražujući tradicijsku kulturu i verovanja na jugoistoku Srbije. Sličnih priča zaista ne manjka, a neke neobične i mi smo čuli obilazeći ovih dana stare, napuštene vodenice. Nedaleko od jedne od njih, na mestu gde od trošnog puta tek počinje šibljem i koprivom zarasla visoka trava, jedna starica nas je posavetovala da nipošto ne skrećemo sa puta:
- Nemojte tamo, vidite, i staza do vodenice je sva zarasla... Moj pokojni muž prolazio je letnje noći, dockan ovim putem, vrać’o se iz tazbine. I onda čuo iz tog pravca neko dozivanje, po imenu. Mislio je, to neko od komšija sigurno se zatek’o kod stare vodenice, mada retko ko tu odavno zalazi. Im’o je lampu, pa kren’o... I onda, onako još iz daljine, vidi oko rečice se zaustavila neka kolona. Svi ćute, ko da su pošli na, ne daj Bože, sa’ranu, pa da se odmore. Neke bi k’o prepoznao, al’ je mrklina, tek poneka čudna svetlost izbija iz vode. Al’ onaj glas i dalje priziva mog čoveka, k’o da samo na njega čekaju. On proba da se trgne i vrati nazad, al’ neka sila mu ne da. Sav se preznojio, a sledila mu se sva krv i on ceo. Odjedared se oglasi neka ptica, moj čovek se prenu i to ga spasi, k’o da se razbudio. Pa brzo unazad, ne gledajući ni levo ni desno. Tako je utek’o, al’ se odma’ posle razboleo i tako je i umro. I sve mi to prič’o, k’o da ga priziva u smrt...

Vodenica u našoj narodnoj tradiciji oduvek ima posebno mesto i izaziva – strahopoštovanje. Kako je to primetio i Petar Petrović, jedan od autora Srpskog mitološkog rečnika, vodenica je bila preko potrebna i korisna ljudima, ali je, kao i voda, smatrana opasnom po njihov život. Po takvim njenim odlikama nastala su verovanja i predanja o njoj. Za kapi sa vodeničkog vitla se, tako, verovalo da imaju čudotvornu moć. Kako su vodenice – mlinovi za žito smatrane kao mesta oko kojih se okupljaju zle sile i demoni, tako je voda koja prska sa vitla ispod vodenice, stekla takva tajanstvena svojstva. Da bi se čovek zaštitio i kako bi obezbedio nesmetan rad vodenice, pribegavao je raznim magijskim obredima...
Ali da ni takva predostrožnost uvek ne pomaže, govori još jedno od kazivanja koja je prikupio već pomenuti Radoslav Radenković: „Gojko Gajić i njegov sin pošli su da čuvaju vodenicu jer im se dešavalo da nestaje brašno iz zaključale vodenice. Oko ponoći, na drugoj obali reke, pojavi se čudna kolona. Na mesečini, kroz tamu, razaznavala se bela haljina i iscepani crni barjak predvodnika. Gledali su: kolona je prešla preko vode ne dodirujući je nogama, nego kao da su leteli. Kad su izašli na drugu obalu, oni su zastali kao da lelujaju na vetru. Onda je onaj sa barjakom došao kod Gojka i zatražio brašno za pogaču. Ovaj ga je odbio i nije hteo s njim da razgovara. Uskoro se čula strašna grmljavina i zemlja je počela da se trese. Kolonu je obavila izmaglica i ona je nestala kao što se i pojavila.“

Svakako da svoju tajnovitost i jezovitost vodenice duguju i Milovanu Glišiću, koji je u jednu takvu smestio i svoju priču o Savi Savanoviću, najpoznatijem srpskom vampiru: “Odista je strašna ta gudura gde je vodenica zaroška. S jedne strane gusta šuma, i danju je mračno u njoj, a kamoli noću. S druge strane krševi i stene, sve neke okapine, čini ti se sad će se survati dole. Rečica se vijuga ispod one strane gde je šuma, pa gdešto huči preko širokih ploča strmo u virove, gdešto zavija između stena krupnih kao plašće. Vodenica je baš pod jednom takom stenom, priprta kao lastino gnezdo uz nju...“

Po položaju vodeničnog točka u Srbiji, inače, postoje dva tipa vodenica: sa vertikalnim i sa horinzontalnim točkom. U oba slučaja mlinski kamen se uvek kreće horinzotalno, direktno pomoću vratila ili kod vertikalnih pomoću sistema zupčanika.
Zanimljivo je da prvi zapisi o vodenicama potiču još iz prvog veka pre n.e. od strane Antipate iz Soluna. Vodenice su bile uobičajen prizor u Evropi do početka industrijske revolucije, a u Srbiji su bile česte do kraja 60-tih prošlog veka veka. Na žalost, posle toga većina je prepuštena zubu vremena.

Da je tako, ustanovila je i vaša reporterska ekipa, kada smo se ovih dana zaputili u obilazak vodenica u blizini Ribarske Banje. Obišli smo ih nekoliko i uglavnom su u lošem stanju. Naravno, već odavno van funkcije, avetinjski zarasle u travu i korov, trošnih zidova i preteći raspuklih podova. Pa opet, imate utisak da vreme u njima kao da je stalo, zaustavljeno kada i njihovi vodenički točkovi, onda kada su ih neki vremešni vodeničari zauvek napustili. Odnevši sa sobom, pretpostavljamo, i po neku jezovitu priču...
Ipak, u ovom kraju su odlučili da vodenicama produže život. U jednoj od najstarijih vodenica na Srndaljskoj reci sada radi etno-restoran kao još jedna turistička ponuda za goste koji posete Ribarsku Banju. Srndalje je, inače, malo selo, koje broji samo 15 kuća, ali još uvek pleni prirodnom lepotom i očuvanim običajima seoskog života koji su u mnogim selima odavno nestali pred naletom urbanizacije. Kroz predele nedirnute prirode protiče Srndaljska reka iz koje možete slobodno da pijete potpuno čistu vodu i u kojoj se, kako tvrde meštani, rukom može uhvatiti potočna pastrmka.

- Ni naši stari ne znaju tačno od kada postoji ova vodenica – ispričao je Vladeta Živković, predsednik mesnog odbora. - Renovirao ju je moj čukun-deda Dimitrije Ivanović 1924. godine. Do pre 10 godina vodenica je lepo radila, a onda je stala pregažena napretkom industrije i tehnologije. Imali smo želju da ovaj etno-dragulj ne prepustimo zaboravu. Sada je napravljen etno-restoran koji će za početak raditi za turiste koji posećuju Ribarsku Banju. Naravno, svako ko nam se najavi, dobrodošao je. Oba kamena za mlevenje su dobro očuvana, brašno se melje svakog dana, a pogača crepulja i vruća proja ponovo su na trpezi.

Citav ambijent, verujte, deluje potpuno nestvarno jer se radi o krajoliku koji je potpuno zadržao svoju prirodnost, zarastao u šume ili obrastao bujnim pašnjacima, čiju tišinu remeti samo žubor hladne vode koja juri ka vodeničkim kolima... Ideja je da se ponovo ožive i ostale vodenice u ribarskom kraju, koje se nalaze u okolnim selima. Preciznije, u pitanju je još pet vodenica, koje odavno nisu u upotrebi i prilično su dotrajale. Medjutim, dr Branislav Katančević, direktor Specijalne bolnice Ribarska Banja, spreman je da se maksimalno založi da se vodenice obnove i tako, uz ostalo, postanu i još jedna turistička, ali i kulturna atrakcija ovog kraja.
Tako je ovih dana, u saradnji sa nedeljnikom „Grad“ i Internet portalom za fantastičnu literaturu „Art anima“ raspisan i veliki srpski konkurs za Priče o vodenicama. Svoje učešće već su najavili brojni autori, biće pokrenut prateći sajt, a najbolji radovi na kraju će biti uobličeni u luksuznu knjigu koja će biti promovisana upravo u jednoj od ovih vodenica. U, svakako, za to najpogodnijem ambijentu.

Vodenice u Srbiji, tako, nastavljaju da žive svoj, u jednom trenutku prekinuti, život. I, kada vidite kako se voda lomi o masivni vodenički točak, nekako vam je srce puno. Opet je to ona, stara, tajanstvena Srbija...

Slavoljub Marković